Srebrni most - Ezüst híd

Utorak, Mart 01, 2011

Feher Ileš (Fehér Illés) Autobiografija

Naučna – stručna delatnost

Rođen sam u Kastvu (Hrvatska – Istra) 29. 10. 1941. Maturirao 1960. u Senćanskoj Gimnaziji. Na Univerzitetu u Zagrebu na Farmaceutsko-biokemisjkom fakultetu 1964. sam promoviran za diplomiranog inženjera medicinske biokemije a za magistra iz oblasti medicinske biokemje na istom fakultetu 1966. Naučno zvanje doktora kemijskih nauka stekao 1979. na Univerzitetu u Zagrebu.

Zaposlio sam se 1967. Nakon kratkog boravka u Senti i Pakracu, 1970. postavljen sam za rukovodioca Laboratijske službe u Medicinskom Centru u Bosanskoj Gradišci gde su me imenovali za direktora 1976. Za direktora Diagnostičkog centra u Kliničkom centru u Banja Luci sam imenovan 1979 godine. Na osnovu dotadašnjeg naučnog rada biran u zvanje naučnog saradnika na Univerzitetu u Banja Luci u Institutu Zaštite, gde sam sa punim radnom vremenom radio u periodu od 1986 do 1989. Zvanje višeg naučnog saradnika sam stekao 1988. Iz porodičnih razloga 1989. se preselio u Sentu gde sam radio kao rukovodioc Laboratorijske službe Zdravstvenog Centra do maja 2010. Sa 69 godina starosti i 43 godine radnog staža, bez ijednog dana bolovanja sam penzionisan.

Od osnivanja ispostave Budimpeštanskog Fakulteta za Povrtlastvo u Senti predajem hemiju i biohemiju. Od osnivanja predavao sam biohemiju do 2007. i u Srednjoj Medicinskoj školi u Senti.

Od postignutih rezultata ističem:

- za vreme magistarskog rada izrađena metoda kromatografskog razdvajanja neutralnih l7-ketosteroida 1974 je prihvaćena kao standarna metoda sa strane Jugoslovenskog Udruženja Endokrinologa,

- za vreme doktorske disertacije izrađenu metodu određivanja 17-hidroksisteroida u urinu su primenjivali i na VMA,

- imenovan sam za člana komisije za standardizaciju biohemijskih metoda sa strane Udruženja Biohemičara BiH,

- imenovan sam za člana petočlane komisije za praćenje uticaja lekova na kliničko-biohemijske rezultate sa strane Društva Biohemičara Jugoslavije,

- bio sam dugogodišnji član Predsedništva Društva Farmaceuta BiH,

- bio sam predsednik Sekcije medicinskih biohemičara Društva Farmaceuta i Biohemičara Bosanske Krajine,

- bio sam član a u jednom mandatu i predsednik Društva Hemičara i Tehnologa Banja Luke,

- od brojnih priznanja ističem Medalju zasluge za narod dodeljen sa strane kabineta Predsednika Jugoslavije,

- bio sam recenzent naučnog časopisa Zaštita i unapređenje čovekove sredine,

- vodio sam tri naučna projekta od kojih dva je finansirala Mađarska Akademija Znanosti te učestvovao u sedam naučna projekta od kojih šest je finansirao Sekretarijat za nauku i tehnološki razvoj Izvršnog veća Vojvodine,

- član sam otvorenog članstva Mađarske Akademije Nauka i Naučnog društva Vojvođanskih Mađara,

- u Sekretarijatu za Nauku Izvršnog Veća Vojvodine sam vođen među naučnim radnicima pod brojem APVNT1748.

Objavio sam više od 70 naučnih i stručnih radova od kojih su najvažniji:

Feher, I.(1966): Kromatografsko razdvajanje neutralnih 17-ketosteroida u urinu. (Magistarski rad, Univerzitet u Zagrebu, Farmaceutsko-biokemijski fakultet.

Fehér I., Tajic, M.( 1975): Kromatografsko razdvajanje 17-ketosteroida Diabetologia Croatica, Suppl. I. 66-67.

Feher,I.(1979): Jednokratni i kronični utjecaj alkohola na sekretorni aktivitet kore nadbubrežne žlijezde. (Doktorska disertacija – Univerzitet u Zagrebu.

Feher,I. i Borčić, N. (1983): Određivanje dehidroepiandrosterona u krvi, Jugosl. med. biok. 3: 55-57.

Feher I., Kotur, N. i Borčić, N. (1985): Ispitivanje uslova fluorometrijskog određivanja ukupnih 11- hidroksikortikosteroda u plazmi, Jug. med. biok., 4: 11-14.

Feher i sar.(1989): Ispitivanje radne i životne sredine u tvornici Rudi Čajevec. Zaštićen naučni projekat Instituta Zaštite, Banja Luka.

Feher, I. (1991): Jednokratni, kontinuirani uticaj stresora (alkohola) na sekretornu aktivnost zone glomeruloza i fascikulata kore nadbubrežne žlezde, Med. pregl. 44: 296-302.

Stefanovitsné Bányai É., Duducz, Gy., Fehér, I.(1996): Biokémia – Biokémiai alapismeretek a távoktatásban képzett hallgatók számára, Szerk.: Stefafanovitsné Bányai, É.: Kertészeti és Élelmiszeripari egyetem, Budapest.

Feher, I. (1999): Secretory function of adrenal cortex in chronic alcoholics, Med. pregl. 52: 221-225.

Fehér I. i sar. (2002): A Becsei Gát és időjárási tényezők hatása a Tisza ökológiai rendszerére. Grupni naučni projekat Finansiran sa strane Mađarske Akademije Znanosti.

Fehér, I. i sar. (2004): A Tisza ökorendszerének folyamatos ellenőrzése, a hullámtér nehézfémtartalmának felmérése valamint a természetes ívóhelyek lehetséges revitalizációja a folyó Kanizsa – Becsei gát szakaszán. Grupni naučni projekat Finansiran sa strane Mađarske Akademije Znanosti.

Fehér Illés (2008): Kertészeti kémia I. Általános kémia. Budapesti Corvinus Egyetem Kertészettudományi Kar Határon Túli Levelező Tagozat – Zenta.

Nešto o sebi, o uspomenama

Dakle, rođen sam u Kastvu, iza bogovih leđa, negde u Istri. Ta teritorija je tada pripadala Italiji, pa Jugoslaviji, sada je u Hrvatskoj. Da li je sudbina mog rodnog mesta dala pečat mom životnom putu?

Život mi je ispunjen suprotnostima. Bio sam izvikani genij i običan šarlatan, hvaljeni stručnjak i prezreni pijanac, tenis i boks su se sasvim lepo slagali, dok prerana povreda nije stavila tačku na moju sportsku karijeru. Otac je bio farmaceut poreklom iz seljačke familije. Tako u ranom detinjstvu sam upoznao život seljaka a preko mamine familije život ribara. U doba detinjstva nisam išao od letovališta do letovališta nego sam bio pastir na salašu kod Temerina kod ujka Lajoša, ili od zore veslao sa ribarima do Adorjana gde smo raširili mrežu i spustili se do Sente.

Često postavljam pitanje, ko je dobio više od sudbine? Ja, koji sam od šeste godine navikao na rad, more vidio tek u 14.-oj godini, ili moj sin, koji je već od četvrte godine sa drugovima iz obdaništa kupao u slanom plavetnilu ali šta znači svakodnevna borba … Smatram da sam imao sreću i sa zadovoljstvom mislim na detinjstvo. Kao četvorogodišnjak sa najvećim užitkom sam stiskao vratove pačića. Nisu me pohvalili. Da smo sa bratićem umesto na nedeljnu misu stigli na baru gde smo upali u blato i vesele vragolane ujak Lajoš je dobro isprašio – Bože moj. Da sam ja bio koji je za vreme ponoćke sašio široke suknje seljankama, nije se doznalo. Znači bio sam izrazito dobro vaspitano dete. Ali jedna stvar nikada nije bila problematična – učenje. Kao osmogodišnjak upitao mamu: „Da li se uči seljaštvo na fakultetu?” Kao da sam nešto nemoguće pitao. „Nećeš valjda biti seljak?” „To bi bila prava stvar” – tako ja. „Za ime boga, zašto?” „Jer njima je dozvoljeno psovanje”. Mama je bila zabezeknuta, otac ništa nije rekao ali su mu zasjale oči. Od njega sam naučio i tu istinu: „Sine, nemoj diskutirati sa ženama, ovako ili onako bit će u pravu!”

Dubok trag je ostavila u meni 1948 godina. Zimi sam oboleo: šarlah, ali nikako da prođe. Kad su me već svi otpisali, otac je nabavio penicilin – na bazi ne možemo ništa izgubiti – izbockali su me. I gle čuda: ozdravio. Ispostavilo se da sam zaradio i tifus. Tri meseca sam bio vezan za krevet i kroz prozor promatrajući svet, brojao minute. Masovno iseljavanje jevreja je bio na vrhuncu. Do željezničke stanice put je vodio preko naše ulice. Na neki način i ja sam bio učesnik tužne povorke. Tad nisam shvatio zašto mi se stislo srce gledajući ljudima i stvarima natovarena zaprežna kola. Sad već znam.

Kao poklon za 17. rođendan mi je uručena smrt petnajstogodišnje sestre. Dugo nisam hteo znati za taj dan.

Zahvalno mislim na moje profesore iz gimnazije. Na svoj način, maltene bez iznimke, bili su ličnosti. Pored leksikalnog znanja zahtevali od nas i individualno razmišljanje. Čak i naše „vragolije” za nas prihvatljiv način kažnjavali. Na tom mestu napominjem da kao srednjoškolski profesor tokom petnajstogodišnje karijere nisam imao probleme sa „nemogućom omladinom”. Duboko sam poštovao svakog pojedinca ujedno isto i zahtevao - verujete ili ne: dobio.

Nešto o mojim studentskim danima: U to doba – na svu sreću – nije bilo u modi vikende u porodičnom krugu provoditi. Letnji i zimski raspust, prvi maj, eventualno Božić i lista odlazaka kod kuće je završena. O svemu smo samostalno odlučivali. Roditeljima sam uvek bio spreman pokazati index, ali odbacio mamina pitanja: „Sine, kako provodiš vreme?” Od oca takva pitanja nisam čuo – i on je bio zagrebački student. U nezagrijanoj podstanarskoj sobi smo stanovali, te sam rano jutro bežao u toplu suterensku učionu fakulteta. Drugi su negde oko devet počeli dolaziti i započeli mečeve stonog tenisa ili partije preferansa – u nedogled. Jer bez znanja preferansa bilo je nedolično diplomirati. Tačno za četiri godine sam diplomirao – danas to zasigurno ne bi učinio. Nikad slobodnije nisam živeo. Moje kolege nisu shvatili kako sam uspeo, jer po njima nikad nisam učio. Samo su ispustili iz vida moje „jutarnje molitve”.

U to doba (početkom šezdesetih godina) u Mađarskom Kulturnom Centru „Ady Endre” u večernjim satima svakodnevni su bili sastanci. To se nije moglo preskočiti. Naravno „poštovali smo” uredbu napisanu sa strane Kućnog Saveta – „fajront” u deset. Zaključali smo se. Ubrzo je sledila zvanična prijava zbog povrede mira. Nastao cirkus… sledile „mea culpa”, oprostite, … i nastavili…. Jer smo bili i dalje pitomi anđeli, stizale nove prijave … cirkus …mea culpa … možete dalje… S vremenom izostale su prijave. Ojačanjem prvenstveno novosadskog Univevrziteta Zagreb je polako gubio svoj ranije stečeni neprikosnoveni imiđž i brucoši su sve više birali fakultete na domaćem terenu. 1960 godine na brucošijadi u Mađarskom Kulturnom Centru promovirano je 64 brucoša, među njima i ja, dok 1966 samo 22. Od svakodnevnih sastanaka ostala je kako-tako održana sreda i dani krajem nedelje.

Sledio je mračniji period moga života – pijančenje. Ne kajem se zbog tog „izleta” jer među prognanima – bez ironije – naučio uistinu poštovati život.

Na svu sreću kad sam odlučio, bez muke sam napustio življenje koji nikud ne vodi. Ali malo koga znam kome je to uspelo.

U Senti sam počeo raditi ali brže – bolje su me izbacili. Nisam ni u Pakracu ostao dugo – duga je to priča. 1970 godine skrasio se u Bosanskoj Gradišci – za mene još uvek taj naziv živi – gde sam dobio svu podršku koju jedno meštance može pružiti. Postao rukovodioc Laboratijske službe u Medicinskom centru gde sam kasnije biran i za direktora. Posle doktoriranja već kao neophodnog kadra – ta reč, verujem i za mnoge druge, ima ne baš prijatan prizvuk – vodili me u Banja Luku u Klinički centar.

Apropo doktorat. Večno sam zahvalam mom mentoru, profesoru Stevanu Milkoviću koji mi je usadio neprikosnovenu kritičnost prvenstveno prema vlastitom radu.

U Banja Luci, ne baš savim slučajno, upoznao sam Irfana Horozovića i preko njega i banjalučke književne stvaraoce. Prihvatili su me kao prevodioca, možda i zato što izuzev Stevana Martinovića-Pište niko nije prevodio sa i na mađarski jezik. Prvi moji prevodi su bili objavljeni u tamošnjim „Putevi”-ma. Kasnije su sledili „Most”, „Lipar”, „Orbis”, „Mađar so”, „Hét nap (Sedam dana)”, Üzenet (Poruka),…

Bosna – ostavila je neizbrisiv trag u mojoj unutrašnjosti. Čudesna zemlja zajedno sa ljudima, strmim brdima, nepreglednim serpentinama, nemilosrdnim zimama, božanstvenim rekama, visinskim jezerima, multikulturalnom ostavštinom. Bože, da li je ostala takva!?

Kad sam se sramio. Ne dugo nakom mog dolaska u Bosnu umro je dajđža od jedne moje tehničarke. Naravno bio sam na sahrani. U krugu đžamije u odvojenom kutku je bila mrtvačnica. Kao dobar hrišćanin pristupio lešu, odmrmljao „Očenaše” i prišao ostalima koji su me kao svemirca promatrali. Tad sam osetio šta znači potopiti se od srama. Posle, po muslimanskim običajima obavljene sahrane, objasnili – ne sa prezirom, sa prizvukom ljutnje – da nije pristojno remetiti mir umrlog sa ličnim prisustvom. Shvatio sam. Shvatio sam ujedno i to da muslimani imaju druge običaje, nazore koje sam duboko poštovao i bio prihvaćen.

Još jedna priča o mentalitetu tamošnjih ljudi. Prvog maja 1972 godine vodio moje rođake iz Mađarske na izvor Plive. Zadnji kilometar mora se propešačiti. Puteljak vodi kraj potoka sa bezbroj vodenica. Jedna je radila. Moj ujak upitao da li se može ući. Ušao sam, pitao i naravno bili smo primljeni. Ujak, bivši beogradski student, upustio se u srdačan razgovor s mlinarem. Ni dan danas ne znam kako, na koji način, ali nakon nekih petnajstak minuta na stolu se našla prava bosanska meza: sir, kajmak, janjetina, hleb i neizbežna rakijica. Dobrih dva sata pričali s ljudima koje ni pre ni posle nikad nisam video. Ali njihova poruka, njihova srdačnost i sad me prati. Tu atmosferu sam osećao na svakom koraku duž mog boravka u Bosni – neprestano. Bili su doduše i neprimereni prizvuci, ali te glasove tadašnja vlast je prigušila. Na žalost nije iskorenila. Jer raspadom Jugoslavije sam stvarno izgubio domovinu. Rođen u Kastvu, odrastao u Senti, diplomirao, magistrirao i doktorirao u Zagrebu, armiju služio u Zadru, skoro dvadeset godina proveo u Bosni, umesto sveta obišao, izuzev Hrvatskog Zagorja i Crne Gore, čitavu Moju Državu (ovako sa velikim slovima) i svugde sam se osećao kod kuće.

Zbog porodičnih razloga sam napustio Bosnu. U Senti su me srdačno dočekali i bez lažne skromnosti – stekao poverenje i poštovanje.

O mojoj porodici nerado govorim. Nakon tri propala braka, na zalasku života, osećam da sam kraj jedne divne osobe našao ono o čemu sam maštao u mladosti. U bajkama se govori o tri ili sedam proba. Ako bajke odražavaju stvarnost, onda sam ja sa nesalomljivom verom prešao taj put. Isplatilo se.

Pored svog naučnog rada zaljubljen sam u svoj voćnjak. Zaista mi godi kad hvale moju rakiju. Jer rakija ima svoju dušu i praviti dobru rakiju je majstorstvo u pravom smislu reči. U okviru fakultetske nastave posebno predavanje posvećujem pravljenju rakije. Bavio se i filatelijom. Jedan sam od retkih nosilaca Zlatne značke Filatelističkog Saveza Srbije. Jedno vreme vodio grafološku rubriku u časopisu „Családi kör” (Porodični krug). Ubrzo je postala jedna od omiljenih rubrika ali nakon odluke redakcije da se usluge „grafologa” naplaćuju, rubrika otišla u zaborav. Cinično je ali istinito: najlepša reč je – đžabe.

Nešto o mojoj prevodilačkoj aktivnosti. Počeo sam za vreme studentskih dana jer bez Radnotija nisam znao ni udvarati. Preokret u tom radu doneo je poznanstvo s banjalučkim književnim krugom, ali o tome sam već napisao. O kritikama mojih prevoda dve ću navesti, bez navoda imena. Jedna kritika prevoda Lasla Nađa: ”Što se mene tiče, đžabe si se trudio”, dok druga: „Vaši prevodi su izvanredni, nedostatke u originalu treba tražiti“. No comment.

O odlikovanjima. Ne kačim ih na zid ali sam ponosan na 1974 godine dodeljenu Medalju zasluge za narod, pa na Zlatnu značku Medicinskog centra Bosanska Gradiška koja je izglasana tajnim glasanjem svih zaposlenih povodom desetogodišnjice postojanja ustanove, na odlikovanje dodeljen od strane Fakulteta za Hortikulturu Univerziteta Corvinus iz Budimpešte. Moje ime se nalazi u enciklopediji „Who is who“ i „Ki kicsoda Vajdaságban“ i u izdanju Mađarske Akademije Znanosti „Mađarski istraživači u inostransvu“.

Autor iles (Autobiografija) :: comment (279)